ODA RADOSTI / Takmičarska predstava

“Kad sam počeo da pišem „Noćnu stražu”, pre nekih osam godina, krenuo sam od jedne maglovite ideje: napisati komediju koja bi se dešavala u Italiji, početkom 1920-ih godina, gde bi u prvom planu bila grupa likova potpuno ogrezlih u dekadenciji, koji ne bi ni primećivali rastući fašizam, koji bi za njih bio u sasvim drugom planu. Sa tom idejom nisam daleko dogurao, samo se prva ruka „Noćne straže” dešava u Napulju, već sa drugom rukom je radnja prebačena u Beograd, tridesetih godina prošlog veka. Koliko se sećam, nisam imao utisak da sam uspeo da napravim dovoljno jaku vezu između potpuno zatvorenog sveta u kojem obitavaju likovi komada i spoljašnjeg sveta koji nadire sa sve većom opasnošću u njihove živote. Učinilo mi se, zapravo, da su mi najzanimljivija stvar sami likovi, i da oni sami po sebi mogu predstavljati, direktno ili posredno, društvene probleme, bez pozivanja na spoljašnje društvene okolnosti. Bilo je nečeg zabavnog u osmišljavanju ljudi koji bi bili potpuno sebični, samozaljubljeni, samozainteresovani, spremni na svaku niskost i podlost da bi došli do onoga što žele, a pritom da sebe same doživljavaju kao izuzetno veliku i plemenitu gospodu, uprkos činjenici da sva njihova dela govore upravo suprotno o njima. U takvim likovima i u takvom ponašanju je bilo nečega što mi se činilo izuzetno privlačnim i plodnim za komediju. I osam godina kasnije, drži me taj utisak, pa sam osetio želju da se vratim svetu „Noćne straže”, i tom okruženju ljudi koji na najelegantniji način rade najniže moguće stvari. Tako je nastala „Oda radosti”, koja se zapravo hronološki dešava pre „Noćne straže”, i pokazuje kako se porodica Andrenji našla u poziciji u kojoj se nalazi na početku tog komada. Mislim da su mi ambicije sa „Odom radosti” iste kao što su bile pre osam godina. Želim pre svega da nasmejem i zabavim ljude, ali takođe se nadam da mogu da iskoristim taj fantastičan prostor koji komedija donosi da se pruži kritika ljudskih slabosti i mana. Ta kritika je naravno, u svojoj osnovi dobronamerna, ali ipak ne sme izgubiti izvesnu britkost i gorčinu o stanju sveta i o ljudima koji obitavaju u njemu. A svet i ljudi u njemu mi se čine kao jedna univerzalna konstanta, tako da bih završio ovih nekoliko reči sa jednim citatom iz „Noćne straže” koji na kraju nije završio u predstavi, ali ipak, za mene predstavlja neku osnovnu ideju, ili recimo, misao vodilju i tog komada i „Ode radosti”: