Купи Улазницу
ГОРДАН КИЧИЋ
МИЛИЦА МИХАЈЛОВИЋ
ЂУРО БРСТИНА
МАРИЈА ЛИЈЕШЕВИЋ
ИВАН МИХАИЛОВИЋ
ТАМАРА ДРАГИЧЕВИЋ
МИЛИЦА ТРИФУНОВИЋ
СТЕФАН БУНДАЛО
Продукција: Позориште Атеље 212 Београд
Аутор: Федор Шили
Редитељ: Гордан Кичић
Сценограф: Горчин Стојановић
Костимографкиња: Снежана Вељковић
Композитор: Иван Бркљачић
Кореографи: Милан Громилић и Небојша Громилић
Сликарски радови: Љубисав Милуновић
Дизајн и реализација светла: Игор Миленковић
Дизајн и реализација звука: Драган Стевановић Багзи
Шминка: Дубравка Бушатлија
Фотограф: Бошко Ђорђевић
Комедија „Ода радости” је наставак „Ноћне страже”, заправо претходница, која показује како су се неки од ликова из тог комада – гроф. Андрењи и његова сестра – нашли у ситуацији да остану без пара. Комад се тематски ослања на „Ноћну стражу”, дајући сатиричан приказ друштва које се окренуло од правих вредности, и изгубило у површности, лажима и манипулацијама.
„Ода радости” има жељу да кроз неку врсту катарзичног смеха представи свет и људе којима су се јурњава за новцем и задовољење ега успоставиле као основне вредности, и основни циљеви њихових живота.
„Кад сам почео да пишем „Ноћну стражу”, пре неких осам година, кренуо сам од једне магловите идеје: написати комедију која би се дешавала у Италији, почетком 1920-их година, где би у првом плану била група ликова потпуно огрезлих у декаденцији, који не би ни примећивали растући фашизам, који би за њих био у сасвим другом плану. Са том идејом нисам далеко догурао, само се прва рука „Ноћне страже” дешава у Напуљу, већ са другом руком је радња пребачена у Београд, тридесетих година прошлог века. Колико се сећам, нисам имао утисак да сам успео да направим довољно јаку везу између потпуно затвореног света у којем обитавају ликови комада и спољашњег света који надире са све већом опасношћу у њихове животе. Учинило ми се, заправо, да су ми најзанимљивија ствар сами ликови, и да они сами по себи могу представљати, директно или посредно, друштвене проблеме, без позивања на спољашње друштвене околности. Било је нечег забавног у осмишљавању људи који би били потпуно себични, самозаљубљени, самозаинтересовани, спремни на сваку нискост и подлост да би дошли до онога што желе, а притом да себе саме доживљавају као изузетно велику и племениту господу, упркос чињеници да сва њихова дела говоре управо супротно о њима. У таквим ликовима и у таквом понашању је било нечега што ми се чинило изузетно привлачним и плодним за комедију. И осам година касније, држи ме тај утисак, па сам осетио жељу да се вратим свету „Ноћне страже”, и том окружењу људи који на најелегантнији начин раде најниже могуће ствари. Тако је настала „Ода радости”, која се заправо хронолошки дешава пре „Ноћне страже”, и показује како се породица Андрењи нашла у позицији у којој се налази на почетку тог комада. Мислим да су ми амбиције са „Одом радости” исте као што су биле пре осам година. Желим пре свега да насмејем и забавим људе, али такође се надам да могу да искористим тај фантастичан простор који комедија доноси да се пружи критика људских слабости и мана. Та критика је наравно, у својој основи добронамерна, али ипак не сме изгубити извесну бриткост и горчину о стању света и о људима који обитавају у њему. А свет и људи у њему ми се чине као једна универзална константа, тако да бих завршио ових неколико речи са једним цитатом из „Ноћне страже” који на крају није завршио у представи, али ипак, за мене представља неку основну идеју, или рецимо, мисао водиљу и тог комада и „Оде радости”: