У оквиру овогодишњег издања Фестивала РУТА 2026 у Тивту, публика је имала прилику да погледа представу „Буба у уху“ у режији Синише Евтимова и продукцији Драмског театра Скопље – савремено читање чувене фарсе Жоржа Фејдоа, које потврђује трајну виталност овог класика.
„Буба у уху“ остаје једна од најузбудљивијих и најпрецизније конструисаних комедија забуне у историји позоришта. У овој поставци, Фејдоова „позоришна машина“ хаоса додатно је убрзана и осавремењена, претварајући се у експлозију енергије, ритма и комике. Једна безазлена сумња покреће лавину неспоразума у којој се смењују погрешна врата, погрешне собе и погрешни сусрети, док сваки покушај разрешења води у још већи заплет. Резултат је динамична представа која публику води кроз низ прецизно темпираних ситуација, до границе апсурда и смеха до суза.
Директор театра Роберт Вељановски подсетио је на значај овог наслова у историји куће.
„‘Буба у уху’ је у Драмском театру играна чак 463 пута. Да није било несрећног случаја са једним од глумаца, вероватно би достигла и 500 извођења. Премијерно је постављена 1979, а играла се до 1993. године и остала дубоко урезана у сећање публике. Управо зато је постојала велика одговорност и ризик да се овај наслов поново постави. Ипак, већ на почетку сам рекао да очекујем хит – и то се и догодило.“
Нова верзија представе настала је у изузетно кратком року – за свега 37 дана – што, према Вељановском, сведочи о снажној енергији ансамбла и јасноћи редитељског концепта. Посебан значај има чињеница да је овај пројекат окупио нову генерацију глумаца која је успела да изгради сопствени израз, ослањајући се на богато наслеђе претходних извођења.
Глумац Лазар Христов истакао је универзалност Фејдоовог текста.
„Та матрица функционише свуда. Хумор је ванвременски, а наш задатак био је да га приближимо данашњој публици. Зато смо ликове модернизовали и поставили их у односе који су ближи савременом друштву.“
У том духу, како наводи Игор Стојчевски, представа је естетски смештена у атмосферу осамдесетих година.
„Костими, музика и визуелни идентитет ослањају се на тај период, али уз савремени контекст. Мој лик доктора обликован је као спој различитих инспирација – од поп културе до локалних референци – што му даје додатну слојевитост.“
Рад на ликовима био је заснован на јасним контрастима и међусобним односима, објашњава Ања Митић.
„Одлучили смо да ликове градимо кроз супротности, како би динамика међу њима била снажнија и занимљивија. Та енергија се, верујем, јасно преноси и на публику.“
За Дениза Абдула, процес је представљао и технички изазов.
„Брзе промене, ритам и могућност играња више улога захтевају велику концентрацију и дисциплину, али управо то даје додатну живост представи.“
О важности ритма говори и Јована Спасић.
„Водвиљ тражи брзину, прецизност и сталну енергију. Нема празног хода, и мислим да смо успели да задржимо ту динамику од почетка до краја.“
Она додаје да је ансамбл био пријатно изненађен реакцијама публике, посебно на локалне елементе који су се показали као додатни извор хумора.
На крају, Томислав Давидовски подсећа на суштину глумачког позива.
„Не постоје мале и велике улоге, већ само приступ који им дајемо. У овом процесу имали смо слободу да истражујемо, што је омогућило да сваки лик добије свој пуни израз.“
Гостовање у Тивту још једном је потврдило да „Буба у уху“ остаје релевантна и пријемчива различитим генерацијама публике. У споју класичне драматургије и савременог приступа, ова представа потврђује да позоришна комедија, када је прецизно вођена и снажно одиграна, и даље има моћ да окупи, забави и освоји публику где год да се игра.
