У оквиру Фестивала РУТА 2026 у Тивту, публика је имала прилику да погледа представу „Шиндлеров лифт“, у режији Кокана Младеновића и продукцији Камерног театра 55 из Сарајева – сценско остварење које снажно и потресно проговара о ратним дешавањима у Приједору, али и о универзалним питањима људскости, одговорности и сјећања.
Настала по роману Дарка Цвијетића, представа доноси фрагментирану слику свијета разореног насиљем, у којем се разоткривају најмрачнији аспекти људске природе. Ипак, упркос свему, „Шиндлеров лифт“ не затвара простор наде – напротив, оставља отворена врата могућности катарзе и повратка хуманости.
Говорећи о умјетничком приступу, редитељ Кокан Младеновић нагласио је да је централно питање представе потрага за оним што остаје људско након свега.
„Покушавамо да разумијемо како је могуће да људи посрну до те мјере да их побиједе идеологије и колективни идентитети. Вјерујемо да је могуће да једног дана људи поново замијене народе – јер су нас народи, у овом смислу, коштали превише.“
Он посебно истиче специфичност злочина о којем представа говори – трагедију која се догађа међу блискима.
„Највећа страхота је када страдају они који се познају, који су упућени једни на друге. Управо то питање – како мржња надвлада блискост – било је једно од кључних у нашем раду.“
Глумац Адмир Гламочак указао је на изазов интерпретације ликова у контексту неизрецивог.
„У таквим ситуацијама поставља се питање шта уопште може да се каже, а да има смисла. Зато сам покушао да ликовима одузмем моћ говора гдје год је то било могуће – јер понекад тишина говори више од ријечи.“
Глумица Дина Мушановић нагласила је важност колективног процеса и односа према материјалу.
„Ово је прије свега био тимски рад и осјећај мисије – да испричамо причу која је тешка, али нужна. Трудили смо се да ликове не уљепшамо, али ни да их потцијенимо, већ да говоримо онако како би они говорили.“
Мухамед Хоџић истакао је личну димензију суочавања с темом.
„Тешко је говорити о овоме са дистанце, јер су то искуства која остају дубоко у нама. Ипак, вјерујем да је важно причати – јер можда ће барем један гледалац разумјети колико је све то било бесмислено и страшно.“
„Шиндлеров лифт“ тако остаје снажно театaрско свједочанство које не нуди лаке одговоре, али инсистира на дијалогу и суочавању. Представа потврђује значај театра као простора колективног памћења и одговорности, али и као мјеста гдје се, упркос свему, још увијек може тражити и пронаћи – човјек.
