РИЧАРД ДРУГИ – Такмичарска представа

Борис Лијешевић

АНАТОМИЈА ПАДА

Бунити се или чекати да тиранија саму себе поједе? Како сачувати свој праведни циљ, а не посегнути за привлачнијим и моћнијим? Како се борити за исто, а не постати исти као и они против којих се бориш? Докле ћутати и чекати да виша сила ријеши крваве спорове?

Читајући Ричарда Другог коначно препознајем Шекспира као савременика који нам говори о нашем времену и збивањима…

о народу који увијек исто кличе, мрзи, нада се, дочекује новог владара, а старог са мржњом испраћа и увијек касно схвата да није реаговао кад је требало већ је пустио зло да се укоријени,

о одлазећем владару који се тешко растаје од власти и у катастрофи коју преживљава поново добија хумане обрисе и постаје човјек. У својој патњи зна и да нас заведе и праштамо му када се суочимо са до тад скриваним властољубљем и бахатошћу новог владара. Владар је увијек владар и никад близак људима. Интереси власти никад нису интереси народа. Да би се одржавао на власти, владар мора да се отуђи од народа, да га заборави, да релативизује појам истине и емпатије.

Владарска позиција га чини далеким, неосјетљивим, неправедним. А ми увијек једнако бацамо прашину на главу одлазећег владара и кличемо „као да сами прозори вичу живео нови краљ” надајући се да ћемо у следећем владару наћи човјека. Не разумијемо да је то немогуће. Да улога владара искључује све друге улоге у људском бићу. Да моћ пржи све друге квалитете у човјеку. Да је круна мислећи субјекат који свог носиоца користи и наводи на лудости, а онда га одбаци као крпу. Историја човјечанства је историја борбе за моћ.

Комад не навија за једног или другог, већ нас суочава са узалудношћу навијања и уздања у владаре и њихову човјечност. Јер је све у њиховим животима и мандатима само борба за одражањем на власти, за служењем круни.

Ричард други ми је привукао пажњу и због своје необичне структуре и композиције, другачије него у другим Шекспировим комадима. Читајући га, имам осјећај да је свој панорамски поглед Шекспир сада усмјерио на лице главног јунака и његов унутрашњи живот, на начин на који он доживљава стварност, те да изблиза гледамо анатомију његовог пада.

Ако му структура и није савршена попут оних у најбољим и најчешће извођеним комадима, у Ричарду другом вриједно је његово понирање у дубину људске душе која се мијења услед катастрофе губљења моћи, власти и идентитета. Шекспир нам је приказао све облике владавине, све матрице и показао нам како се свака од њих завршава.