Глумци

Драган Мићановић
Слобода Мићаловић
Срђан Тимаров
Миодраг Драгичевић
Наташа Нинковић
Александар Ђурица
Бранко Видаковић
Марта Богосављевић
Горан Шушљик
Зоран Цвијановић
Лазар Николић
Лазар Ђукић

Аутори и сарадници

Продукција: Југословенско драмско позориште Београд

Режија: Вито Тауфер

Сценограф: Лазар Бодрожа

Костимограф: Суна Кажић

Композитор: Шимун Матишић

Сарадник на тексту: Весна Радовановић

Сценски говор: Љиљана Мркић Поповић

Дизајн светла: Синиша Чупић

Дизајн звука: Срђан Попов

Инспицијент: Оливера Милосављевић

Суфлер: Горан Младеновић

Организатори: Владимир Перишић, Андрија Урошевић

Асистент костимографа: Смиљка Бабић

Ријеч редитеља

 „Народног посланика” је писао млад и бунтован деветнаестогодишњак. Знамо како безобразно и оштро је било перо тог вашег младег генија, који је недуго након што је написао „Народног посланика” због песме у којој се љути на власт две године провео у затвору. […]

Али Нушић је наш савременик, јер се од Нушићевог времена па до данас очито ништа није променило. Иако писано пре сто педесет година, све је то и данас врло забавно и комично, а хтели ми то или не — испод комичности незаустављиво и безобразно пламти критика и слика негативаца који грабе и трче за влашћу, не ради бриге за државу и народ, него себе ради. […]

Релевантност комада, овде и сада, болно је очигледна, и било би је тешко сакрити, све и да се хоће. Али за мене, јер практично живим овде у Србији само док радим представу, важна је и та универзална димензија, која код Нушића никако не апстрахује конкретну актуелност, не само овде или у мојој држави него и у свему што данас гледамо у готово свим парламентарним демократијама. […]

У театру, без обзира коју епоху означавају костими и сцена, то што гледамо на сцени увек се дешава Овде и Сада, па смо директно у такав контекст ставили и ову представу. Како се читав овај наш глобално урбанизовани свет претвара у једно велико село, могли смо наше ликове сместити у такав један урбанизованији и универзалнији амбијент. Код генијалног писца какав је Нушић, универзалност говори кроз највећу и друштвену, политичку, па и сценску, уметничку конкретност. […]

Нушић, као сви врхунски драмски писци, био то Молијер или Душан Ковачевић, воде своје јунаке и њихове судбине по ивици између трагике и комике. Путем таквог помака ликови су добили много већу уверљивост, тежину, животност, драматичност, па, на крају крајева — и комичност. […]