MUŠKA SUZA / Takmičarska predstava

Aleksandar Popovski

ANTOŠA ČEHONTE

Na akademiji nimalo nisam voleo da čitam Čehova. Uvek su nas zatrpavali nekim informacijam o atmosferi u njegovim dramama, govorili su nam o melanholiji i dosadi, o likovima koji samo filozofiraju i pate što su nesposobni da preuzmu život u svoje ruke. Kao mlad čovek, nimalo nisam voleo ta čudna i meni nejasna stanja. Nikako nisam mogao da povežem ta uputstva i ono što je sam Čehov napisao ispod naslova svoje drame – komedija.

Kasnije me je život naučio i otvorio vrata do ovog predivnog i beskrajno duhovitog i uzbudljivog pisca.

Priznajem, za razliku od zaljubljivanja u Čehova, zaljubljivanje u Danila Harmsa bilo je na prvu rečenicu. Obožavao sam njegov ludizam i strukturu njegovih nepredvidljivih priča. Uživao u Harmsovim pseudonimima i konstatnom pretvaranju i prerušavanju u druge likove.

I tada sam negde slučajno našao pseudonime pod kojim je Čehov pisao.

Čovek bez slezine

Mog brata brat

Odisej

Antoša Čehonte

I ljubav se rodila. Našao sam svoj prolaz, tajna vrata u te predivne tekstove i te predivne likove. Taj doktor koji je svojim pisanjem izlečio onoliko likova koliko je tokom tog kratkog života uspelo da se ugura u njegove priče. Kao ribar u svoje mreže, hvatao je likove bez milosti.

Njegove priče i kratke drame posebno su me fascinirale. Moj prvi susret sa Medvedom bio je kao eksplozija. Više od dvadeset godina vučem sa sobom ideju da se posvetim njegovim kratkim dramama. Okretao sam ih na različite načine ne bih li našao formu koja može sve da ih izdrži. I konačno sam našao misao koja je te likove mogla da spoji na jednom mestu. Jako sam voleo njegove likove muškaraca koji u svojoj zaljubljenosti u žene ispuštaju dušu svoju i bogami suzu svoju. Tako je nastala ideja o predstavi koja bi na jednom mestu spojila više slomljenih duša. Kao baza mi je poslužila drama Na glavnom drumu u kojoj se, dok napolju besni oluja, odvija prava emotivna drama.

U potrazi za dramaturgom, piscem, sa kojim bih sarađivao na ovoj predstavi, naleteo sam na Davida Jakovljevića. Mladog, ali jako zanimljivog pisaca sa posebnim humorom. Zajedno smo našli strukturu koja povezuje nekoliko priča i krenuli da stvaramo svet o muškarcima koji plaču. I tada su se u našu mrežu upecale drame Medved i Prosidba i pripovetka Šala. Ja sam imao davnu želju da se bavim dramom o Tatjani Rjepinoj, ženi koja je umrla i koja se pojavljuje na svadbi muškarca koji ju je ostavio i zbog kog se ubila. Ta kratka drama je zauzela mesto uvoda i scene od koje sve u predstavi počinje. Stvorili smo komad o muško-ženskim odnosima u jednom olujnom dobu, metaforu za neki svet koji nas čeka tamo negde, ako ovako nastavimo. I sve se složilo. Čehov nas je, kao čovek koji je voleo da mašta o čovečanstvu koje će doći za dvesta-trista godina, uveo u neki postapokaliptični svet koji čeka na nas.

Tako je nastao komad pod naslovom Muška suza, drama na kojoj još uvek radim sa ogromnim veseljem i uživanjem. Uživam u svakoj rečenici koju mi je Čehonte ponudio. Na kraj predstave stavio sam – neću priznati koji –  monolog koji nas direktno nosi u jedan svet koji nas čeka u budućnosti. A dok ne dođe ta budućnost, završiću sa citatom: Kad sunce sija i na groblju je veselo.