CENTRALA ZA HUMOR / Takmičarska predstava

Kliše o istoriji koja se ponavlja, na ovim prostorima, odavno je prestao da bude kliše i postao obrazac po kome živimo ili preživljavamo. Da li je mentalitet ta, neka, nepromenjiva konstanta koja nas tera u potragu za vođama, za diktaturama, opresijama, ustancima, izdajama među najbližima? Da li su kriva ta neka, ovde večito zanimljiva, vremena ili smo krivi mi?
U jednom takvom „zanimljivom“ vremenu, pred kraj Drugog svetskog rata, u društvu koje se nepovratno menjalo u nešto novo, svako je tražio svoje mesto i grabio (često i bukvalno) mogućnost da u novonastaloj situaciji profitira. Tada, kao i sada, dojučerašnji principi, pripadnost političkoj oranizaciji ili određenoj društvenoj grupi – sve se menjalo preko noći. Jer, ako istoriju pišu pobednici, valja biti na strani pobednika. Svako odstupanje od elementarnog morala, pravda se večitom pragmatičnošću – tako to ide.
U tim previranjima, neminovno, sve ono lično, davno zakopano, nikad oprošteno, frustrirajuće, jadno i sitno – sve izbija na površinu. Svode se davno napravljeni računi. Ljudi postaju potkazivači svojih bližnjih, brat udara na brata, kum na kuma, a u pozorištu – glumac glumcu postaje vuk.
Nadmoćno se procenjuje svačija ispravnost, stavlja se u prvi plan sopstvena neosporna pravičnost. U žaru građenja novog, nemilosrdno se obračunava sa starim. Ko ne sluša ratnu pesmu (ili ko, kao Cvetković i Tanić, peva dok drugi ratuju), moraće da sluša oluju.
Prošlo je mnogo godina otkako su Aca, Jovan i ostali bili u ovoj zgradi i hodali istim ovim hodnicima kojima mi idemo, dok pokušavamo da sklopimo sve kockice u potrazi za njihovom pričom. Ko zna, možda će za osamdeset godina neko skupljati deliće priče o nama. A do tada…
Ivo Andrić je, u sličnim mutnim vremenima, napisao: „Sada, kad sam video, čuo, osetio i upoznao i jedno i drugo, vreme je da potražim treće mesto. Skrovito a uzvišeno mesto, gde se ne urla i ne peva, gde se stiču konci i uslovi života i smrti, gde se ne želi i ne čeka, nego se sedi nad nađenim i dočekanim, nad nepreglednom i neprolaznom rekom života, celog života, u razmišljanju, bez želje i pomisli da se obuhvati, zaustavi ili zagrabi.“
Posvećeno Cvetkoviću, Taniću, Žanki, Bobi i Mirku, koji sad na tom trećem mestu sede mirni „nad nađenim i dočekanim“,
I mojoj mami, koja im se nedavno pridružila.