Купи Улазницу
Марија Ђурић – НЕРА
Јелена В. Ђукић – БЈАНКА
Маша Лабудовић – РОЗА
Омар Бајрамспахић – МАРКО
Вуле Марковић – ДАМИЈАН
Павле Поповић – ЈОЈО
Produkcija: Centar za kulturu Tivat
Tekst: Stevan Koprivica
Režija: Zoran Rakočević
Direktor produkcije: Goran Božović
Rukovodilac produkcije: Vojislav Kaluđerović
Inspicijent: Jelena Odalović
Dizajn svjetla: Luka Đurović
Muzičari: Nevila Klakor / violina, Tijana Stanišić / violina, Danijela Medigović Kuč / klavir
Tehničko vođstvo i majstor svjetla: Luka Đurović
Krojački radovi i garderoberka: Slađana Ilić
Dekorateri: Stefan Radević, Vladimir Usanović, Luka Đurović
Човек је величанствена сила овог света. Ма колико био ситан и немоћан у поређењу са космосом, човек је ипак увек бродио морима, писао поезију и музику, тражио савршенство, распаљивао ватру фантазије и страсти, стварајући један нови свет. Човечије пожуде, људске ватре, инстинкти, непрегледне слободе духа, сексуална природа сваке жарке утробе, видици и хоризонти, постали су тама у коју човек, под притиском друштва и цркве, није смео да завири. Паланка, норме, улица, друштвени контексти од времена када су људи почели да цртају плен на зидовима пећина и призивају кишу, направили су од човека – ђавола. Ђаво је у човеку, а свака духовност и слобода отворила је нови огањ на небу на којем треба пећи људско живо месо. Врага је створио отпор, жудња за доласком до понора света на којем извијају арије, мириси детињих херувима, рајско воће, где се из пепела птице рађају. Ђаво је све што човек хоће, бог је све што је човеку забрањено. Нечастиви је светло, а частиви је заправо мрак. Непомениk је прелијепо људско тијело, помениk је запатана људска душа пуна страха и малодушности.
Зоран Ракочевић
Залудна пиščeва индикација „о љубави и демонима“ када су „Тре сестре“ у питању постаје, како време пролази, све важнија и тачнија одредница овог комада. Кажу они који верују у хороскопе да у једном моменту животног сазревања подзнак постане јачи од знака. Тако је и са причом о три чудне прчанске сестре и њиховој фатумској и фанатичној заљубљености у једног маринера. Мало вероватно, али на легенди није да буде вероватна него узбудљива и значајна. Повод који је снио у легенди почео је да добија обрисе и координате за које, иако је прошао приличан број година од настанка овог комада, данас све више постају значајнији мени као писцу. Питање слободе, догме, традиције, религије, еротских кодова, побуне, медитеранске мимикрије која иза њежних клапских сазвучја крије ужасе „умидече“ која чека буру да је осуши и покрене све изнова… Демони које олако називамо судбином, а у ствари их гајимо и предајемо им се када емоција и ерос у име живота надјачају рацио и регуле… Рецимо да је овај комад о томе.
Стеван Копривица