Марија Ђурић – НЕРА
Јелена В. Ђукић – БЈАНКА
Маша Лабудовић – РОЗА
Омар Бајрамспахић – МАРКО
Вуле Марковић – ДАМЈАН
Павле Поповић – ЈОЈО
Продукција: Центар за културу Тиват
Текст: Стеван Копривица
Режија: Зоран Ракочевић
Директор продукције: Горан Божовић
Руководилац продукције: Војислав Каљуђеровић
Инспицијент: Јелена Одаловић
Дизајн свјетла: Лука Ђуровић
Музичари: Невила Клакoр / виолина, Тијана Станишић / виолина, Данијела Медиговић Куч / клавир
Техничко вођство и мајстор свјетла: Лука Ђуровић
Кројачки радови и гардероберка: Слађана Илић
Декоратери: Стефан Радевић, Владимир Усановић, Лука Ђуровић
Човјек је величанствена сила овог свијета. Ма колико био сићушан и немоћан у поређењу са космосом, човјек је ипак увијек бродио морима, писао поезију и музику, тражио савршенство, распаљивао ватру фантазије и страсти, правећи један нови свијет. Човјечије пожуде, људске ватре, инстинкти, непрегледне слободе духа, сексуална природа сваке жарке утробе, видици и хоризонти, постали су тама у коју човјек, под притиском друштва и цркве, није смио да завири. Паланка, норме, улица, друштвени контексти од времена када су људи почели да цртају плијен на зидовима пећина и призивају кишу, направили су од човјека – ђавола. Ђаво је у човјеку, а свака духовност и слобода отворила је нови огањ на небу на којем треба пећи људско живо месо. Врага је створио отпор, жудња за доласком до понора свијета на којем извору арије, мириси дјетињих херувима, рајско воће, гдје се из пепела птице рађају. Ђаво је све што човјек хоће, бог је све што је човјеку забрањено. Нечастиви је свјетло, а частиви је заправо мрак. Непоменик је прелијепо људско тијело, поменик је запатана људска душа пуна страха и малодушности.
Зоран Ракочевић
Залудна пишчева индикација „о љубави и демонима“ када су „Тре сореле“ у питању постаје, како вријеме пролази, све важнија и тачнија одредница овог комада. Кажу они који вјерују у хороскопе да у једном моменту животног зрења подзнак постане јачи од знака. Тако је и са сторијом о три чудне прчанске сестре и њиховом фатумском и фанатичном заљубљености у једног маринера. Мало вјероватно, али на легенди није да буде вјероватна него узбудљива и знаковита. Повод који је снио у легенди почео да добија обриси и координате за које, иако је прошао приличан број година од настанка овог комада, данас све више постају значајнији мени као писцу. Питање слободе, догме, традиције, религије, еротских кодова, побуне, медитеранске мимикрије која иза њежних клапских сазвучја крије ужасе „умидеце“ која чека буру да је осуши и покрене све изнова… Демони које олако називамо судбином, а у ствари их гајимо и предајемо им се када емоција и ерос у име живота надјачају рацио и регуле… Рецимо да је овај комад о томе.
Стеван Копривица