Камерни театар 55 из Сарајева наступио је пете вечери фестивала РУТА у Културном центру са представом „Потпуни странци“, пред великим бројем посјетилаца. Представа у режији Лаиле Каикчије, рађена по истоименом филму Паола Ђеновезеа о међуљудским односима у браку, породици, пријатељству, донела је много смеха, али и горког укуса, а на крају и дуготрајне аплаузе публике.
Седам пријатеља, током вечере, одлучују да играју опасну игру, која укључује читање наглас свих порука и мејлова примљених на њихове телефоне, објављујући сваки позив и обавештење. Када телефони почну да се рекламирају, тајне, неспоразуми и срамотна открића почињу да експлодирају. Сјајан ансамбл у саставу: Сабит Сејдиновић, Ванеса Глођо, Албан Укај, Сенад Алихоџић, Дина Мушановић, Надине Мичић и Игор Скварица, одушевио је и натјерао публику на размишљање, удубљујући се у бројна питања: колико смо искрени према најближима, и колико их лажемо, или да се скривамо од њих ако можемо да их заштитимо?
Интервју са глумцима водио је новинар Вања Ковачевић.
Драматург Камерног театра 55 Ведран Фајковић истакао је да је данас довољно завирити у нечији телефон да бисмо сазнали ко смо и шта смо.
„Некада су психолози и психијатри били потребни за откривање наших најдубљих мисли, данас имамо телефоне. Ово је представа која говори о тајнама, истини и лажима. Непрестано се питамо какви су наши животи, колико познајемо особу поред себе, када помислимо да је познајемо, испостави се да је сушта супротност. Радећи овај комад схватили смо да то никада не може бити ствар у светлу и исцрпљености. где се све зна, заправо откривамо да живимо у полумраку, сенкама и скривеним порукама, драго ми је да сте и ви уживали у представи.“
Албан Укај, у улози таксисте, каже да живимо у паралелним световима са нама блиским људима.
„Више лажемо себе него особу преко пута. Мислим да је то болест модерног доба. Цео наш свет од новчаника до интимних ствари, лепих, ружних, налази се у нашем телефону. Не видим то као светлу будућност за генерације које долазе после нас.“
Сенад Алихоџић, који игра наставника физичког васпитања, истиче да му је играње овог лика било занимљиво управо зато што лик није једноличан.
„То је човјек који пролази кроз унутрашње борбе, суочавајући се са самим собом. Мислим да човек треба да се потруди, да да све од себе како би знао да је миран и задовољан оним што је пружио. То је најлепша ствар овог лика.“
О њеном карактеру говорила је и Надин Мичић, у улози домаћице Нине, психотерапеута, на чију иницијативу покрећу игру са телефонима.
„Лик Нине ми је био веома интересантан за играње. Жена која делује као неко ко потпуно држи конце у својим рукама, неко ко се бави људским мозгом, мислима и психологијом, а у суштини потпуно губи тло под ногама“.
Игор Скварица, нагласио је колико људи данас теже савршенству и тако се удаљују од себе.
„Сигурно смо на једном плану удалјавања од себе као рањивих људи заборавили да не треба нити можемо да постигнемо савршенство коме тежимо. Из тог прихватања можемо постићи нешто много боље, инспирисати једни друге, признати нешто себи и другима, плакати и грлити једни друге. Непрестано се боримо да градимо ове лажне слике о себи, кажемо Скварица.“
