У оквиру фестивала РУТА 2026, публика у Тивту имала је прилику да погледа представу „Мајке“, у режији Рајне Рац и продукцији Казалишта Ulysses из Загреба – снажан и слојевит ауторски пројекат који се не бави мајчинством као датошћу, већ као избором.
Представа настаје из личних искустава ауторица из Колектива Игралке, жена у средњим тридесетим годинама које се суочавају са питањем које је истовремено интимно и друштвено: да ли постати мајка. Управо та дилема – између жеље, могућности, очекивања и слободе – постаје централна тачка овог сценског истраживања. Кроз умјетнички процес који је укључивао интервјуе са женама различитих искустава, од оних које су мајке до оних које то не желе или не могу бити, представа отвара простор за сложене и често прећутане наративе.
Умјесто јединственог одговора, „Мајке“ нуде имагинарни музеј (не)мајчинства – простор саткан од личних исповијести, покрета, музике и визуелних елемената, у којем се сусрећу интимно, друштвено и готово митско искуство жене данас.
Глумица Клара Ковачић истиче колико је ова тема слојевита и лично резонантна.
„Ја сам заправо улетјела тек пред крај проба, тако да све што ја говорим је заправо Сендина прича. Али могу говорити можда из неког особног аспекта из тога из чега ја играм заправо Сендину причу, а то је да мислим да то питање стварно у ово вријеме није једноставно. Мислим, никад није једноставно и никад није било једноставно, али је ту толико аспеката заправо за узети у обзир и заправо тај Сендин дио о томе како уопће напипати у себи тај осјећај, како то знати да то стварно желиш, је нешто с чиме сам се могла јако поистовјетити.“
О процесу рада говорила је и Ања Сабол, наглашавајући истраживачки приступ који стоји иза представе.
„Ми смо некако кренуле од те идеје музеја, зато што као и до сад за сваку нашу представу заправо некако колекционарски приступамо новом пројекту и новој теми. Тако смо и овој теми, у смислу да смо заправо радиле доста интервјуа са доста жена између 30 и 40 година. То је претходило самој представи.“
Ауторски колектив кроз своје пројекте континуирано истражује теме које их лично дотичу, повезујући документарни материјал са умјетничким изразом, о чему говори Ванда Велагић.
„Ми смо заправо можда и невезане пријатељице, заједно смо студирале и хтјеле смо радити представе које нас тиште. Тако радимо ауторске представе и сваку представу коју радимо, радимо заправо из теме која је нама тренутачно доминантна.“
Представа „Мајке“ отвара и питање друштвеног контекста и промјене улога жене данас, између слободе избора и недостатка подршке заједнице. Управо та тензија чини њену савременост и универзалност.
Посебно емотиван допринос представи дала је глумица Марина Дежелијин, која је у процес унијела и властито искуство.
„Али онда кад сам проговорила, схватила сам да су неке мени јако блиске пријатељице то исто проживјеле и нису разговарале о томе. Једноставно смо све то скривале као да је нека срамота, иако није, него нешто што је толико болно.“
Извођење у Тивту још једном је потврдило да „Мајке“ нису само позоришна представа, већ простор дијалога и препознавања, који публику позива на лично промишљање једне од најважнијих животних одлука.
