Купи Улазницу
Ајда Смрекар
Матеј Пуц
Јернеј Гашперин
Нина Раковец
Јуриј Древеншек
Редитељка, ауторка адаптације и избор музике: Нела Витошевић
Преводилац: Дарко Чуден
Драматуршкиња: Петра Погоревц
Сценографкиња: Урша Видић
Костимографкиња: Тина Бонча
Асистенткиња драматуршкиње: Манца Липоглавшек
Лектор: Мартин Вртачник
Дизајн свјетла: Боштјан Кос
Дизајн звука: Гашпер Зиданић
Нора је наизглед срећно удата мајка троје дјеце. Њеној породици се, након година одрицања, смјеши удобан живот. Наиме, њен супруг Торвалд Хелмер добио је посао директора банке. Све би било у најбољем реду, да Нору не прогони непромишљени чин који је из љубави према мужу учинила у прошлости. Како би му омогућила опоравак од тешке болести, фалсификовала је потпис и позајмила већу суму новца од нотара Крогстада, који је сада уцјењује и пријети јој да ће њену тајну објавити. Нора очајнички жели да Торвалд разумије разлоге њених поступака и да у тренутку откривања стане уз њу. Али, када се деси управо супротно, она га спознаје у новом свјетлу и схвата да с њим више не може да живи.
Нора кроз цијелу драму пјева и цвркуће, купује поклоне, радује се Божићу, али то је само улога коју јој је наметнуло друштво. На крају признаје да са својим мужем никада није била срећна. Нора није само драма о жени, већ прије свега драма о браку.
Нора или Кућа лутака једно је од најпознатијих и најчешће извођених дјела норвешког аутора Хенрика Ибсена. Премијера у Краљевском позоришту у Копенхагену 1879. године изазвала је невиђени скандал. Наиме, аутор је у тексту начео проблем патријархално устројеног модела грађанске породице и изразио право жене на избор, право да се отараси потчињености у браку. У средишту ауторовог интересовања је Норин унутрашњи раст повезан с побуном против друштвених норми које јој бране да се понаша у складу са сопственом вољом, процјеном и савјешћу. Нора је и данас присутна у бројним текстовима који обрађују однос моћи између мушкараца и жена. Наиме, она је била прва женска јунакиња у историји европске књижевности и позоришта која је захтијевала родну равноправност.
Из чланака у позоришном листу Петре Погоревц и Ирине Штаудохар
Ибсенова Нора, коју на свјетским сценама редовно изводе још од премијере у Краљевском позоришту у Копенхагену 1879. године, важи за дјело које радикално прекида са традиционалним погледом на брак и породицу. Крај драме, у којем се залупају врата, а жена и мајка оставља мужа и троје дјеце како би пронашла себе као људско биће, већ је на самом почетку изазвао невиђени скандал. Мада, иако је Нора у нашој свијести прва феминисткиња која се са сцене бори за права свих жена, у позадини настанка њеног лика крије се прича о злостављању, која није ништа мање оштра и отрезњујућа од истине коју прије одласка саопштава свом мужу.
Ибсенови биографи и тумачи његових дјела обично не забораве да помену како је лик Норе инспирисала Лаура Килер, али томе ријетко посвећују више пажње. Бројни су до сада изразили и мишљење да му је више него Лаура за лик послужио управо Виктор Килер, према којем је обликовао лик Нориног мужа, Торвалда Хелмера.
Ибсенове драме и данас пуне позоришта, прије свега због његових женских ликова. Жене су му се чиниле снажне и непредвидиве, потпаливале су његову књижевну машту – биле су му потребне. У његовим драмама развијају се толико брзо и непредвидиво да би их било тешко описати чак и у обимном роману, а Ибсен то успијева да учини у неколико чинова, префињеном и динамичном драмском структуром. Управо када их упознамо и постану нам занимљиве, спушта се завјеса. Мушки ликови обавијени су сјенком, без духа, нерјетко превише свакодневни, често слабићи.