ПРОВИДЕНЦА

Што нам је то Чехов урадио да би смо му отели комад и од његовог УЈКА ВАЊЕ направили ПРОВИДЕНЦУ? Антон Павлович понудио нам савршену драмску матрицу да на њој испричамо причу која се одмакла од апатије руских мајура и наслонила на наше, приморске и медитеранске туге и меланхолије. Само смо, ето, одузели примат „болне руске душе“ Чехову и направили оглед који доказује да је су чежње и неостварени снови , сан о лијепом ,а недостижном, свевременске и свепросторне категорије. Бока Которска сапета брдима клаустофобије супростављеним мору отвореном и широком , што је само по себи феноменолошки агон, имала је или има људе склоне хроничној фјаци, депресији, инертности и енергијској самодеструкцији. Баш онакви људи који корачају Чеховљевим комадима, али менталтитески другачији. ПРОВИДЕНЦУ, суштински, од УЈКА ВАЊЕ разликује менталитет, самим тим и каратктери главних јунака. Сходно менталитеској диференци специфици актери ПРОВИДЕНЦЕ, привидења, слутње, божаснког знака, на тренутак повјерују да у њима постоји неке форца која ће их потаћи да се отргну летаргији и осјећању да су промашили све што се промашити може. Наравно, у заблуди су, хроничној и неизљечивој, да ће љубав промијенити свијет и њихове страћене животе осмислити и оплеменити. Љубав је провиденца, а кад провиденца паса остају са хамартијом кривих избора. Исходи ПРОВИДЕНЦЕ, иако смо поштовали Чехова, нису као у УЈКА ВАЊИ, у елиптичној путањи понављања дурања и таворења . Неко ће нешто ипак урадити. У ПРОВИДЕНЦИ постоји субверзивни знак непристајања и ту се она, дефинитивно и богохулно одваја од УЈКА ВАЊЕ.