МУШКА СУЗА

Александар Поповски

АНТОША ЧЕХОНТЕ

На академији нимало нисам волео да читам Чехова. Увек су нас zatrпaвaли неким информацијама о атмосфери у његовим драмама, говорили су нам о меланхолији и досади, о ликовима који само филозофирају и пате што су неспособни да преузму живот у своје руке. Као млад човек, нимало нисам волео та чудна и мени нејасна стања. Никако нисам могао да повежем та упутства и оно што је сам Чехов написао испод наслова своје драме – комедија.

Касније ме је живот научио и отворио врата до овог прелепог и бескрајно духовитог и узбудљивог писца.

Признајем, за разлику од заљубљивања у Чехова, заљубљивање у Данила Хармса било је на прву реченицу. Обожавао сам његов лудизам и структуру његових непредвидљивих прича. Уживао у Хармсовим псеудонимима и константном претварању и прерушавању у друге ликове.

И тада сам негде случајно нашао псеудониме под којима је Чехов писао.

• Човек без слезине

• Мог брата брат

• Одисеј

• Антоша Чехонте

И љубав се родила. Нашао сам свој пролаз, тајна врата у те прелепе текстове и те прелепе ликове. Тај доктор који је својим писањем излечио онолико ликова колико је током тог кратког живота успео да се угура у његове приче. Као рибар у своје мреже, хватао је ликове без милости.

Његове приче и кратке драме посебно су ме фасцинирале. Мој први сусрет са Медведом био је као експлозија. Више од двадесет година вучем са собом идеју да се посветим његовим кратким драмама. Окретао сам их на различите начине не бих ли нашао форму која може све да их издржи. И коначно сам нашао мисао која је те ликове могла да споји на једном месту. Јако сам волео његове ликове мушкараца који у својој заљубљености у жене испуштају душу своју и, богами, сузу своју.

Тако је настала идеја о представи која би на једном месту спојила више сломљених душа. Као база ми је послужила драма На главном друму, у којој се, док напољу бесни олуја, одвија права емотивна драма.

У потрази за драматургом, писцем са којим бих сарађивао на овој представи, налетео сам на Давида Јаковљевића. Младог, али јако занимљивог писца са посебним хумором. Заједно смо нашли структуру која повезује неколико прича и кренули да стварамо свет о мушкарцима који плачу. И тада су се у нашу мрежу упецале драме Медвед и Просидба, и приповетка Шала.

Ја сам имао давну жељу да се бавим драмом о Тањи Љепиној, жени која је умрла и која се појављује на свадби мушкарца који ју је оставио и због ког се убила. Та кратка драма је заузела место увода и сцене од које све у представи почиње.

Створили смо комад о мушко-женским односима у једном олујном добу, метафору за неки свет који нас чека тамо негде, ако овако наставимо. И све се сложило. Чехов нас је, као човек који је волео да машта о човечанству које ће доћи за двеста-триста година, увео у неки постапокалиптични свет који чека на нас.

Тако је настао комад под насловом Мушка суза, драма на којој још увек радим са огромним весељем и уживањем. Уживам у свакој реченици коју ми је Чехонте понудио.

На крај представе ставио сам – нећу признати који – монолог који нас директно носи у један свет који нас чека у будућности.

А док не дође та будућност, завршићу са цитатом:

Кад сунце сија и на гробљу је весело.