Након извођења представе „Три милиона минута“ у продукцији Местног гледалишча љубљанског, одржан је округли сто са глумачком поставом, током којег су глумице подијелиле лична искуства из процеса рада, али и размишљања о темама које представа отвара – пребацивању одговорности, страху, повјерењу и заједништву.
Дијана Коленц говорила је о невидљивим хијерархијама које излазе на површину кад настане проблем: „Бранимо се и волимо док је све океј, али кад наиђе проблем све се мијења. Гледам Тјашу како доводи медијаторку, а ја не знам ништа о томе – и постане ми јасно да нисмо све биле једнако укључене. И да ћу можда ја бити та која ће сносити посљедице.“
Јудита Зидар подсјећа да у свакој напетој ситуацији, колико год деликатна била, истина изађе на видјело: „У једној особи је и проблем и рјешење. Мислим да то неки филозоф каже – да проблем већ носи рјешење у себи.“
Клара Кук је говорила о свом глумачком процесу и улози жене која се осјећа сувишном: „Рекли су ми да имам много страхова и да баш зато треба да играм овај лик. Жена која мисли да је најмање потребна. И приступила сам томе искрено, пуном снагом.“
Мојца Функл истакла је важност повјерења које је редитељка показала према глумицама: „Није само да нас воли – вјерује нам. Осјетило се да вјерује свакој од нас. А кад то постоји, догоди се нешто важно – тада више не играш, већ стварно живиш то на сцени.“
Тјаша Железник закључила је разговор коментаром о раду са редитељком Барбаром Хинк-Самобор: „Била је као једна од нас. Имала је јасну визију, али нам је дала слободу. И зато је процес био заједнички. Нико не може да ‘солира’ – све мора да иде тимски.“
Оно што нам је ова представа показала је: да се одговорност често не види јасно, да се кривица пребацује, и да је управо заједништво оно што процес чини одрживим – како на сцени, тако и изван ње.
