Након извођења представе Ко се боји Вирџиније Вулф у продукцији Казалишта Улисес из Загреба, публика је имала прилику чути и рефлексије глумачке екипе. У разговору који је услиједио непосредно по завршетку представе, глумци су подијелили своја лична виђења о ликовима које тумаче, динамици односа на сцени, али и о ширим темама које текст Едварда Олбија отвара.
Глумица Катарина Бистровић Дарваш, која игра Марту, истакла је колико јој је у почетку било тешко да разумије количину бола и деструктивности између ликова:
„Имала сам озбиљан проблем с тим колико се ти људи међусобно муче. Нисам у почетку могла схватити да односи могу отићи тако далеко. Али није то питање брака као институције — то је борба за однос, за оно што су некад имали, а изгубили. Марта покушава ухватити посљедњу искру живота, боји се смрти и тражи спас тамо гдје га нема, умјесто да види оно што има с Џорџом — једину особу која је заиста види и разумије.“
Глумац Мартин Грдан надовезао се ријечима које наглашавају суштину комада — пад маски и питање истине:
„Маске су пале. И остаје питање — шта сад? Да ли их опет стављамо? Покушавамо ли наставити с оним што смо имали? Мислим да то никоме у животу заправо не успијева. Сви ми носимо своје маске.“
Раде Шербеџија говорио је о важности простора, глуме, сарадње и посебној личној посвети:
„Театар у којем играмо има дивну акустику и позицију сцене, што за глумца много значи. Представа је настала у једној правој партнерској атмосфери, посебно ми је драго што сам радио с Ирeном, која је и режирала и играла, као и с нашим младим глумцима. Мислим да смо направили одличну представу.“
Глумица Ромина Тонковић осврнула се на друштвени контекст кроз који је градила свој лик:
„За мене је кључна била та позиција жене у времену у којем се радња одвија — жене као трофеји, без права на образовање и слободу. А данас, парадоксално, поново улазимо у вријеме гдје жене губе своја права. Та спознаја ме највише погађала док сам радила на улози.“
Публика је с великим поштовањем и тишином слушала искрене исповијести глумачке екипе, која је још једном потврдила да театар није само простор умјетничког израза, већ и простор личне и колективне истине.
