ШТОРИЈА БОКЕЗИЦЕ

Једна од првих лекција коју писац учи током свог списатељског усавршавања јесте да никада не приказује појединачно кроз опште, већ опште кроз појединачно. Потпуно је, стога, природно да причу о Боки, њеној посебној култури и необичном менталитету испричамо кроз живот особе која сведочи њеним бројним трансформацијама кроз векове.

Постоји безброј дела о славним поморцима, капетанима и борцима, државницима и трговцима Боке Которске, али их је мало о женама које су их чекале да се врате с мора. Славна Јацинта Кунић и њен заветни вез од косе ушли су у локални мит, али колико ми данас заиста знамо о томе како је она живела током тих 28 љета испуњених чекањем њеног капетана? Колико је плакала, смејала се, чему се надала, чега се плашила… Вероватно никада нећемо сазнати. Зато смо дозволили себи уметничку слободу и измислили извесну Маре Драговић, Бокезицу коју је снашла необична судбина. Она свог капетана чека од 1796. до 2026. године, готово два и по века. Како и зашто је тако нешто уопште могуће, пробаћемо да докучимо заједно са њом, кроз њену нежну, тужну и духовиту исповест. Једна мала соба постаје огледало читавог залива с једне стране, и еволуције људске, а посебно женске свести са друге.

Бокезицино чекање је више него апсурдно, али бива и изузетно лековито. Кроз њено чудновато искуство проживљавамо исконско нестрпљење, чежњу и осујећеност, али и огромну снагу, животну радост и оптимизам. Управо та способност да се радујемо животу, чак и када не иде онако како смо замислили, чини нам се потребнијом него икад.