Купи Улазницу
Александар Цветковић Аца Радован Вујовић
Јован Танић Милош Ђорђевић
Никола Поповић Јован Јовановић
Жанка Стокић Вања Милачић
Мирко Милисављевић Павле Јеринић
Љубинка Бобић Боба Сузана Лукић
Глумци
Autori i saradnici
ПРОДУКЦИЈА – Народно позориште у Београду
Ђорђе Косиц́
Централа за хумор
Режија Оља Ђорђевић
Драматургија Јефимија Секуловић
Костимографија Марија Марковић Милојев
Сценографија Љубица Петровић
Кореографија Андреја Кулешевић
Компоновање музике Ирена Поповић
Сценски говор Љиљана Мркић Поповић
Продукција Милош Голубовић, Оливера Живковић
Инспицијент Сандра Роквић
Суфлер Љубица Раковић
Сценографска асистентура Јасна Сарамандић
Продюцентска пракса Теодора Ожеговић
Костимографска асистентура Милена Костић Јојић
Riječ reditelja
Клише о историји која се понавља, на овим просторима, давно је престао да буде клише и постао образац по којем живимо или преживљавамо. Да ли је менталитет та, нека, непромењива константа која нас тера у потрагу за вођама, за диктатурама, опресијама, устанцима, издајама међу најближима? Да ли су криве те неке, овде вечито занимљиве, епохе или смо криви ми?
У једном таквом „занимљивом“ времену, пред крај Другог светског рата, у друштву које се неповратно мењало у нешто ново, свако је тражио своје место и грабио (често и буквално) могућност да у новонасталој ситуацији профитира. Тада, као и сада, дјучерашњи принципи, припадност политичкој организацији или одређеној друштвеној групи – све се мењало преко ноћи. Јер, ако историју пишу победници, ваља бити на страни победника. Свако одступање од елементарног морала, правда се вечитом прагматичношћу – тако то иде.
У тим превирањима, неминовно, све оно лично, давно закопано, никад опроштено, фрустрирајуће, јадно и ситно – све избива на површину. Своде се давно направљени рачуни. Људи постају потказивачи својих ближњих, брат удара на брата, кум на кума, а у позоришту – глумац глумцу постаје вук.
Надмоћно се процењује свачија исправност, ставља се у први план сопствена неоспорна правичност. У жару грађења новог, немилосрдно се обрачунава са старим. Ко не слуша ратну песму (или ко, као Цветковић и Танић, пева док други ратују), мораће да слуша олују.
Прошло је много година откако су Аца, Јован и остали били у овој згради и ходали истим овим ходницима којима ми идемо, док покушавамо да склопимо све коцкице у потрази за њиховом причом. Ко зна, можда ће за осамдесет година неко скупљати делиће приче о нама. А до тада…
Иво Андрић је, у сличним мутним временима, написао: „Сада, кад сам видео, чуо, осетио и упознао и једно и друго, време је да потражим треће место. Скровито а узвишено место, где се не урла и не пева, где се стичу конц и услови живота и смрти, где се не жели и не чека, него се седи над нађеним и дочекиваним, над непегледном и непролазном реком живота, целог живота, у размишљању, без жеље и помисли да се обухвати, заустави или загради.“
Посвећено Цветковићу, Танићу, Жанки, Боби и Мирку, који сад на том трећем месту седе мирни „над нађеним и дочекиваним“,
И мојој мами, која им се недавно придружила.
Ријеч драматурга
Јефимија Секуловић
„Централа за хумор“ Ђорђа Косича сажета је кроз сећања два главна лика и глумца Јована Танића и Александра Цветковића. Структура сећања носи са собом амбивалентну хронолошку димензију, која диктира динамику између драмског и комичног у комаду, тиме поткрепљујући своју симболику и постављајући нам питање – шта је требало учинити у том тренутку?
Аутор нас тактилно наводи да осетимо пуноћу ликова који су заиста постојали и морали у страху да бирају позорницу или мрак – пун стомак или рат. Он, наравно, никако не одступа од истине и контроверзног питања уметничке етике, али не заборавља да су многи глумци забављали публику у „Централи“ или „Народном позоришту“ током рата, а 27. новембра 1944. године, Танић и Цветковић били су стрељани. Без суђења – због „Централе за хумор“ и под наводном оптужбом за сарадњу са окупатором.