Марија Ђурић – НЕРА
Јелена Ђукић – БЈАНКА
Марија Лабудовић – РОЗА
Омар Бајрамспахић – МАРКО
Вуле Марковић – ДАМЈАН
Павле Поповић – ЈОЈО
Текст: Стеван Копривица
Режија: Зоран Ракочевић
Дизајн свијетла: Радомир Стаменковић
Кројачки радови и гардероберка: Слађана Илић
Човјек је величанствена сила овог свијета. Ма колико био сићушан и немоћан у поређењу са космосом, човјек је ипак увијек бродио морима, писао поезију и музику, тражио савршенство, распаљивао ватру фантажије и страсти, правећи један нови свијет. Човјечије пожуде, људске ватре, инстинкти, непрегледне слободе духа, сексуална природа сваке жарке утробе, видици и хоризонти, постали су тама у коју човјек, под притиском друштва и цркве, није смио да завири. Паланка, норме, улица, друштвени контексти од времена када су људи почели да цртају плијен на зидовима пећина и призивају кишу, направили су од човјека – ђавола. Ђаво је у човјеку, а свака духовност и слобода отворила је нови огањ на небу на којем треба пећи људско живо месо. Врага је створио отпор, жудња за доласком до понора свијета на којем извиру арије, мириси ђетињих херувима, рајско воће, гђе де из пепела птице рађају. Ђаво је све што човјек хоће, бог је све што је човјеку забрањено. Нечастиви је свјетло, а частиви је заправо мрак. Непоменик је прелијепо људско тијело, поменик је запатана људска душа пуна страха и малодушности
Зоран Ракочевић
Залудна пишчева индикација „о љубави и демонима“ када су „Тре сорелле“ у питању постаје, како вријеме пролази, све важнија и тачнија одредница овог комада. Кажу они који вјерују у хороскопе да у једном моменту животног зријења поџнак постане јачи од знака. Тако је и са сторијом о три чудне прчањске сестре и њиховом фатумском и фанатичном зајубљености у једног маринера. Мало вјероватно, али на легенди није да буде вјероватна него узбудљива и знаковита. Повод који је снио у легенди почео да добија обрисе и координате за које, иако је прошао приличан број година од настанка овог комада, данас све више постају значјнији мени као писцу. Питање слободе, догме, традиције, религије, еротских кодова, побуне, медитеранске мимикрије која иза њежних клапских сазвучја крије ужасе „умидеце“ која чека буру да је осуши и покрене све изнова… Демони које олако називамо судбином а у ствари их гајимо и предајемо им се када емоција и ерос у име живота нађачају рацио и регуле… Рецимо да је овај комад о томе. Него, најгоре је када писац самообјашњава своје ђело и нуди кључеве читања.
Има нечег ђаволског или бар малчице ирационалног и у чињеници да су „Сорелле“ биле намијењене игрању у Тивту па се одустало из разлога које сам заборавио, па су кренуле да се раде у Котору, па се одустало из разлога које би волио да сам заборавио, па су биле дуговијека представа у Звездара театру, па премиса за театарски оглед у Црногорском народном позоришту. И ево сада, елипсе или затварања круга, „Сорелле“ се враћају у Тиват, а у поетичкој интерпетацији студената ФДУ са Цетиња гђе предајем драматургију, а у премијерној продукцији или коопродукцији Центра за културу Тиват. Заправо „Тре сорелле“ се враћају дома да провјере како легенде и демоне и љубави сагледава најновија генерације црногорских драмских умјетника. Има ли љепшег догађаја за писца и професора школе из које долази редитељ и глумци?
Млади господине Редитељу , младе уважене госпођице Глумице и господо Глумци, Вашем професору је част што његовом комаду подарујете нову енергију , нова значења и нове демонске љубави.
Стеван Копривица