Купи Улазницу
У „Буби у ухy“ сви говоре гласно, а нико никога не слуша. Не зато што немају слуха, већ зато што је звук који производе важнији од смисла. Сваки лик је свој мали оркестар, свира соло, не провјеравајући да ли уопште постоји партитура за заједничку музику.
Разговори су тачни, граматички исправни, логично изведени – и потпуно бесмислени. Питања не траже одговор, већ алиби. Реплике нису реакција, већ штит. Нико не улази у туђу реченицу; само чека ред да изговори своју. То је свијет у којем је дијалог само маска за монолог.
Ниске страсти су најнижи праг модерног друштва, и овдје се то види без филтера. Љубомора није осјећање, већ рефлекс. Страх није упозорење, већ навика. Лаж није изузетак, већ подразумјевање. Не лажемо зато што морамо, него зато што више не знамо како изгледа реченица која није заштитни механизам.
У овом сценском универзуму нико није крив. И управо зато — сви су криви. Нема личне одговорности: сваки корак је посљедица туђег потеза, сваки потез је одговор на неки непостојећи напад. Ликови живе у константном претходном одговору — већ се бране од нечега што се још није догодило. У таквој атмосфери, кривица се не може ни лоцирати; она је разливена, као стара мрља од буђи, коју нико више не види, али је осјећа.
Ратови овдје нису на фронтовима, већ у глави. Мали, приватни свјетски ратови, објављени без нотификације. Водимо их кроз нагађања, полуинформације, погрешне ријечи, недоречене реченице. Кревет, врата, хотелска соба – то су само топографије неспоразума. Географија параноје.
Ла Белл Епок нам се осмјехује из далине: вријеме вјере у прогрес, у рационалност, у елегантан напредак. То је можда највећа иронија: што простор љепше изгледа, то су пориви који га насељавају нижи.
Нико не поставља суштинско питање: „Шта ја радим овдје?“ Умјесто тога, сви питају: „Шта он ради тамо?“ Сви су опседнути туђим прекршајем, туђим тијелом, туђом намјером. Сопствено ја нестаје, претвара се у празну тачку из које се испаљују сумње.
Не слушамо, јер ако заиста послушамо – мораћемо да реагујемо. А реакција значи избор. Избор значи одговорност. Лакше је остати у шуму: у бескрајном, смијешном, болном шуму ријечи које нису за друге, већ за наш страх.
Ова представа нас не моли да саосјећамо с ликовима. Она нам предлага да се препознамо у њиховој глувочи. У паузама између двије гласне реченице, када се на сцени наизглед „ништа не дешава“, ту лежи све: празнина неслушања.
Модерно друштво овдје није огроман град, већ мала сцена. Кревет који се окреће, врата која се сударају, тијела која се спотицају једно о друго. Довољно је да се ова машина једном покрене, и више нико не зна како да је заустави. Не зато што је превише сложена, већ зато што нико не пита: „Да ли заиста желимо да стане?“
Ниске страсти су једини енергенс који сигурно имамо. Високе идеје су декоративне, лијепо стоје у реченици, али не покрећу ништа. Оно што покреће су сумње, фантазије, лажни снимци у нашој глави.
„Буба у ухy“ нам не говори шта да мислимо о томе. Само појачава звук. Ако неко ипак чује нешто — то је већ његов проблем.